Мишљења стручњака се крећу од тога да је реч о једној научној дисциплини, до тога да је реч о двема потпуно одвојеним научним дисциплинама. Обе дисциплине користе исте полазне претпоставке – снимање удаљеног објекта без директног контакта. Фотограметрија покрива традиционалне технике снимања и фокусирана је на човека као основно средство у интерпретацији снимака. Даљинска детекција користи искључиво дигиталну технику снимања и фокусирана је на технике аутоматске, рачунарски подржане, интерпретације.

По формалној дефиницији, фотограметрија је уметност, наука и технологија за добијање поузданих информација о објектима реалног света и окружењу кроз процес снимања, мерења и интерпретације фотографских слика и узорака регистрованог зрачења електромагнетске енергије и других феномена.

С друге стране, даљинска детекција је наука и уметност добијања корисних информација о објекту, подручју или феномену кроз анализу података добијених уређајем који није у контакту са објектом, подручјем или феноменом који се истражује (ASPRS, 1980).

Фотограметрија равноправно третира објекте на свим удаљеностима, од блиских циљева као што су примене у медицини, архитектури, археологији итд, па до аерофотограметријског снимања са великих висина (Lillesand, Thomas M. & Kiefer, Ralph W., 1979).

Даљинска детекција се бави једним јединим објектом – Земљином површином. Њеном истраживању може се прићи са различитих аспеката. У шумарству су истраживања усмерена на вегетациони покривач, у пољопривреди на педолошки слој и распростирање различитих култура, у хидрологији на снежни покривач и распоред вода, у геологији на утврђивање геолошке грађе одређеног терена.

У конвенционалним геодетским применама, и фотограметрија и даљинска детекција су усмерене на прикупљање просторних података који се односе на рељеф и топографију терена, при чему се опсег тачности креће од центиметарске тачности која се може добити фотограметријом, па до метарске и декаметарске тачности која се може добити даљинском детекцијом.

У предности фотограметрије и даљинске детекције над другим методама за прикупљање просторних података се убрајају:

• разноврсност резултата – графички документи, фотографски документи, описни подаци (атрибути), нумерички подаци (координате, векторски подаци у дигиталном облику);
• велике могућности аутоматизације прикупљања и обраде информација са снимака;
• висок распон тачности (размере) – од 0.1 mm до неколико метара (блископредметна, аерофотограметрија, сателитска фотограметрија, даљинска детекција, ...);
• разрађена технологија са бројним областима примене (дуга традиција);
• велика поузданост – објективна регистрација свих информација на снимку (фотографија није субјективна);
• једноставна могућност накнадних мерења са снимака, ако се укаже потреба (праћење промена);
• широка спектрална осетљиивост (инфрацрвено, термално и друге врсте електромагнетског зрачења).

Ова технологија је посебно погодна за добијање информација о објектима у следећим ситуацијама:

• ради се о прикупљању велике количине информација и великом подручју;
• објекти које треба снимити су изразито неправилног облика;
• објекти које треба снимити су покретни;
• геометрија објеката који се снимају се мења;
• објекти имају прениску или превисоку температуре, осетљиви су на додир, неприступачни, токсични, радиоактивни и сл;
• објекти се налазе у окружењу које не дозвољава приступ или дуже задржавање.

Неке од области примене, узимајући у обзир специфичност технологије обраде су:

• топографска и тематска картографија – све размере картографских подлога од 1:500 до 1:250000; основна техника снимања је аерофотограметријска или сателитска; традиционална област примене; све топографске подлоге ситнијих размера од педесетих година прошлог века искључиво су настале применом аерофотограметријске методе;
• катастарски премер – користи се искључиво аерофотограметријска метода; отежавајућа околност је потреба за фотосигнализацијом граница поседа и снимање у рано пролеће: размере снимања су у опсегу од 1:4500 до 1:12000;
• геоинформациони системи – нова област геоинформатике у којој фотограметрија игра веома важну улогу; врло брзо и ефикасно прикупљање велике количине података за иницијално успостављање ГИС-а; класичне фотограметријске технике користе се за област крупних размера, а технике даљинске детекције за област ситних размера; користе се искључиво дигитални продукти фотограметрије у векторском или растерском облику;
• дигитални модел терена (ДМТ) – тесно је повезан са топографским премером; основна техника снимања је аерофотограметријска; продукт који је настао осамдесетих година као резултат преласка на дигитални начин прикупљања података у фотограметрији; данас је ДМТ обавезан продукт који се по правилу израђује уз сваки топографски премер применом фотограметријске методе; LIDAR и InSAR су нове технике за прикупљање ДМТ података;
• блископредметна фотограметрија – обухвата најразличитије примене фотограметрије у области блиских циљева (од 1 m до 100 m); за снимање се користе специјалне камере конструисане за снимање из руке, статива, или специјално припремљених платформи и носача; камера је по правилу непокретна, па се за снимање користи различите диспозиције; најчешћи корисници су архитектура, заштита споменика културе, археологија, судска и полицијска пракса, инжењерство, медицина итд;
• мерење аматерских снимака – веома атрактиван област примене која фотограметрију повезује са најширом популацијом становништва; све врсте аматерских снимака могу бити предмет мерења: негатив филм, позитив филм, фотографија, дигитални снимак, новинска фотографија, видео снимак и сл; најчешћи корисници су судска и полицијска пракса, осигуравајућа друштва, заштита споменика културе и сл;